Дана 11.8.20015. (уторак) у библиотеци
Живко Јевтић у Багрдану одржаће се трибина посвећена раду и стваралаштву протојереја-ставрофора Душана Дачића са почетком у 20 сати.
О протојереју-ставрофору Душану Дачићу (са линка)
Протојереј-ставрофор Душан Дачић био је вишегодишњи професор Богословија
у Призрену и Сремским Карловцима и ректор Богословије у Београду. Објавио је више књига богословске и
катихетско-педагошке тематике.
Душан М. Дачић, син
земљорадника Милана и Јелице, рођен је у Багрдану 1924. године, где је завршио
основну школу, а нижу гимназију и Учитељску школу у Јагодини.
Мајка му је умрла кад је имао
пет година тако да је није памтио, а отац се посветио двојици синова Душану,
који је постао врстан теолог и педагог, и Љубе, који је рано докторирао и
емигрирао у Француску.
Душан је две године
учитељовао у Багрдану, у Кочином селу и Деоници. Затим се уписао на Богословски
факултет у Београду 1946. После дипломског испита 1950, службовао је у
Призренској богословији. Из Призрена је, као стипендиста Светског савета цркава
из Женеве, боравио у Бону 1960. и 1961, где је слушао религијску педагогику.
Године 1964. премештен је по
потреби службе у Сремске Карловце, где је активно радио на обнови старе
Богословије и на дужности професора и васпитача остао до 1978. Те године
изабран је за ректора Богословије светог Саве у Београду.
У чин ђакона рукоположен је
1958. у Призрену, у чин презвитера 1978. када је одликован чином протојереја, а
Напрсним крстом одликован је 1994. године.
На раду у богословијама Српске
православне цркве провео је пуних 47 година, а од тога 23 године на дужности
ректора Богословије Светог Саве у Београду.
Занимао се за руску
религијску философију и патристичке списе. Педагогија, коју је добро познавао,
није била за њега само теоријска него и практична ствар. Оно што је заменило
професора ex
catedra
из перода просвећености и што данас модерним језиком зовемо интерактивном
наставом, то је Душан Дачић носио током своје професуре, а још више када је
постао ректор Богословије Светог Саве.
Уместо уобичајеног и
куртоазног „господине ректоре", звали смо га „оче ректоре". Био је човек кога
смо осетили да је призван и да је дошао да служи, а не да му људи служе, по
Господњим речима. Давао је, као икона Христова, живот за многе.
Радо је преводио Берђајева,
домаћа и страна литература није му била далека. Поред научних и педагошких дела
и онога што је официјалност тражила, огледао се и у области књижевности. Аутор
је Историје књижевности од средњег века до модерних књижевних токова, као и низа
дела: романа Камиље појило, Поеме о Јасеновцу, Бајке о мртвима. књиге беседа
Духовна апотека...
Не знам да ли је постајао
бољи сведок прелаза између руралне и секуларне цивилизације од Дачића. Багрдан
и Морава, као кичма српске територије, били су му увек инспирација. Поштовао је
Немце где је студирао, поштовао је европску културу, поштовао је и друге
неафирмисане цивилизације. На сва екстремистичка питања имао је суздржаност
мудраца са седом брадом.
Ученици су га волели, његови
савети били су добри. Био је отворен, брижан и горео је са страдалном љубављу.
У раду, као да је журио
испред свог времена. Направио је хришћанску представу, преносио је западне
методе у наставу. Данас је драма, коју је користио, најсавременија методика у
настави.
Био је достојан представник
најстарије београдске просветне институције, коју је основао Доситеј Обрадовић
још 1809. и коју је тада водио најобразованији човек Викентије Ракић из Трста и
која је, нажалост, са пропашћу Првог српског устанка, престала са радом, а коју
ће 1836. године обновити митрополит Петар Јовановић са кнезом Милошем Обреновићем.
Тада су у Богословији почели
да предају учени Викентије Ракић и Ликоген Михаиловић, потоњи епископ шабачки. У
овој институцији живели су и радили Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић, епископ
др Никодим Милаш, прота Стева Веселиновић, књижевник Светолик Ранковић, етнолог
Веселин Чајкановић, др Јустин Поповић, епископ Николај Велимировић, патријарх Герман
Ђорић, академик др Сава Вуковић епископ шумадијски и многи други.
Протојереј ставрврофор Душан
Дачић уздиже се на иконостасу ових значајних личности.
Горан Раденковић, професор Богословије Свети Сава
Следи навод књижевно - научних радова (са линка):
У џ б е н и ц и и д р у г е к њ и г е
- Методика религијске наставе - Београд 1954. - скрипта
- Историја књижевности - средњевековна и дубровачка - Београд 1965 - скрипта
- Историја књижевности - рационализам и романтизам - Београд 1965 - скрипта
- Историја књижевности - реализам - Београд 1965 - скрипта
- Историја књижевности - народна - Београд 1965 - скрипта
Ш т а м п а н а и з д а њ а
- Теорија књижевности - Београд 1970
- Манастир Јошаница - монографија - Београд 1971
- Историја књижевности - реализам - Београд 1974
- Монах Теодосије Хиландарац - Београд 1974
- Историја књижевности - рационализам и романтизам - Београд 1977
- Историја књижевности - стара и дубровачка - Београд 1976
- Историја књижевности - народна - Београд 1974
- Манастир Јошаница - друго издање - Ћуприја 1979
- Од Растка до Св. Саве - сценски приказ и Св. Сава као миротворац - рецитал - Београд 1981
- Поема о Хиландару - Београд 1982
- Поема о Хиландару - друго издање - Београд 1998
- Камиље појило - роман о Цариградском друму - Београд 1992
- Вук по други пут међу Србима (драмско дело) - Београд 1987
- Бајка за мртве - визија атомског рата - Београд 1994
- Поема о Јасеновцу - силазак у главни град Подземне Србије - Београд 1994
- Са обала Камиљег појила - други део романа о Цариградском друму - Београд 2001
- Вероучитељ носилац духовне обнове народа - Нова Пазова 2003
