ЛЕТЊЕ НОЋИ У БАГРДАНУ
Како су лепе, најлепше у Багрдану летње ноћи.Кад месец изнад Главице заблиста у пуном сјају,
и кад милион малених, сићушних звезда са неба
ка Морави коло поведу.
Лепе су, најлепше! И никада неће проћи.
Увек ће долазити нове,чаробније и топлије ноћи,
да будућа поколења чарима својим опчине и заведу.
И увек ће насмејана Осаоница да тече.
Носећи са собом и брижно чувајући
прегршт љубавних и других младалачких тајни.
Дошаптавајући се повремено са немирком ветром,
што је кад кад у игри лудој кад спусти се вече,
у ток дира прекрасни, сјајни,
док ка бескрају лагано, бешумно тече.
А у црквеној порти, шта се тамо збива надомак реке?
Испод дивовских липа што непрекидно шуме под окриљем ноћи.
Опрости Боже! Већ ми се у глави врзмају грешне мисли неке...
Опет би ко некад хтео већ са вечери првом
ка старом месту поћи...
Да се дивимо лепоти месечевог сјаја,
и на плаветном небу пресјајне звездице да бројимо.
Да причамо о животу, о љубави и смрти,
о постојању пакла и раја,
да једно пред другим дрхтимо и у греху се знојимо.
Да још једном слушамо ветрове звуке,
и тајанствени, чудноват глас ноћне птице,
да се преплету и загрле врела тела и чежњиве руке,
и још једном, само још једном у ноћној тмини
да се дивимо златном току Осаонице.
Она и ја на златној месечини.
А после како буде. Нек ме не буде, нек ме нема.
Доћи ће опет неке друге генерације нове,
и још лепша, много лепша летња ноћ.
Ја знам она је близу, осећам како се спрема,
само тренутак чека да улети у нечији живот, у нечије снове.
(техничка обрада и илустрације администратора блога Багрдан на вези)
